Странице

субота, 29. фебруар 2020.

Гори, моја госпођице: Неподобан мали човек




Када је на редовној приватној пројекцији видео Форманов филм о ватрогасцима, председник Антоњин Новотни дословно је, према речима његовог сина, пошашавио од беса! Због његове интервенције филм дуго није могао да стигне у дистрибуцију.

Милош Форман је своја прва три филма, Црни Петар, Љубави једне плавуше и Гори, моја госпођице, снимио шездесетих година, док је живео у Чехословачкој. Овај последњи, Гори моја госпођице (Hori, ma panenko), снимио је 1967. и то остварење било је пресудно у његовом животу. 

 
Следеће године извршена је инвазија земаља Варшавског пакта на Чехословачку, а Форман се у том тренутку налазио у Француској, где је преговарао о свом првом америчком филму Свлачење. У том тренутку, он је уз Јиржија Менцела, Веру Хитилову, Ивана Пасера и Јана Њемеца био оснивач онога што ће у историји кинематографије остати забележено као чешки нови талас. Свестан да као један од присталица прашког пролећа нема шта да ради у окупираној Чехословачкој и знајући да му је, између осталог, након социјалистичког преврата и рушења тадашњег реформаторског шефа државе Дупчека претила казна од чак десет година затвора, Форман се није вратио у домовину, већ је из Француске емигрирао у САД.

 Гори, моја госпођице је фарса о провинцијском животу која се догађа поводом годишњег бала ватрогасаца. Форман приказује ватрогасну забаву у малом чешком месту на којој по злу крене све што би могло кренути. На идеју за тај филм Форман је дошао кад је са својом екипом посетио сличну забавицу у једном забаченом селу. 



У књизи Антоњина Ј. Лима Милош Форман, догађаји сам Форман је о томе говорио рекавши у уводу да су Јарослав Папоушек (уз Формана и Ивана Пасера сценариста филма Гори, гори моја госпођице) и он отишли у планине не би ли писали договорени сценарио, али да им није ишло:

Једног дана смо с плаката сазнали да ће се у градићу у којем смо боравили одржати бал ватрогасаца. Посао нам није ишао одруке, скијали смо, играли билијар, и из пуког очајања и жеље за проводом одлучили смо да пођемо на тај бал. Сутрадан нисмо више могли да разговарамо ни о чему другом него о ватрогасцима и о томе шта смо на балу видели. За шест месеци сценарио је био завршен...

Гори, моја госпођице је филм без главног јунака. Као што је познато, главни јунак често има ту функцију да преузима на себе грехове других. Преузима на себе тај крст, и тиме што изазива саосећање, парализује код гледалаца општи утисак, а то је осећање горчине. Зато је тај филм много више горак и суров од мојих претходних филмова. Налазим да је то исправно, јер кад се бавим неким ко је слабији од мене, не могу да будем до краја суров. Али кад нападам нешто што је стотину пута јаче од мене, тада су злоба, па чак и суровост сасвим умесне.

Када је филм завршен, догодило се оно што смо сви очекивали. Најпре је стигла поверљива вест с пројекције у Министарству културе – другови се нису много смејали, а затим су уз сендвиче и винце јадиковали: зар то треба да буде слика нашег обичног човека?



А чешки писац Јозеф Шкворецки у истој књизи је сведочио:

– Када је на редовној приватној пројекцији видео Форманов филм о ватрогасцима, председник Антоњин Новотни дословно је, према речима његовог сина, пошашавио од беса! Због његове интервенције филм дуго није могао да стигне у дистрибуцију.
Форман се у том филму руга систему (углавном кроз приказ окошталог политичког језика и церемоније) много више него што га ставља под лупу политичке осуде. Он се више шали с малим, кварним и кварљивим људима. Код Формана нема култа народа нити романтизовања народних маса. Код њега, „обични људи” су кварни, поводљиви и лакомислени колико и велике идеје. У поменутом интервјуу, Форман је поводом свог филма Гори, моја госпођице још објаснио:

Када је филм приказан у месту где сам га снимао, саветовали су ми да не идем тамо јер бих могао да будем нападнут. Разјарена скупина веома љутих ватрогасаца могла би ме пребити. Нисам ишао, али су ми рекли шта се десило да се филм завршио и да је, наравно, одмах постављени човек устао и рекао: „Другови, мислим да је овај филм срамотан, препун лажи о нашим херојским ватрогасцима који се боре да спасу наше животе и нашу имовину од пожара. А погледајте ово шта су направили и како их исмејавају са овим лажима.

Када је он завршио, један од локалних ватрогасаца подигао је руку и рекао: „Па, другови, ја не знам зашто ви кажете да је то лаж, да ли се сећате када је горела барака овог старца а ми нисмо могли да стигнемо тамо јер сам ја био пијан, па побогу нисмо могли да истерамо ватрогасна кола из гараже.” И људи су почели да аплаудирају и да се смеју јер оно што комунистички организатори пројекције нису схватили, било је то да они филм не приказују локалном становништву већ глумцима, људима који су учињени бесмртним на платну и били поносни што себе виде у филму. Мислим да су разумели да је филм комедија, да је сатира и да га нису схватили сувише лично, тако да је то био тотални фијаско, али су они свакако забранили филм.


Осим партије, која је напала филм јер је мислила да је то алегорија на комунистички систем, побуниле су се и чехословачке ватрогасне заједнице зато што су сматрале да се Форман превише шали на њихов рачун. А, у ствари, то није филм о ватрогасцима, већ о професионалном приказу сваке људске ситуације. Форман је сам рекао да није имао намеру да тим филмом пошаље икакву поруку, већ да му је идеја била да сними искрену комедију коју ће свако моћи да протумачи онако како жели. Али проблем свих влада и комитета, како је истакао Форман, јесте у томе што се сви они претварају и људима обећавају срећу, весеље и задовољства у животу, а знају да то није истина и да ће кад-тад то морати да се заврши катастрофално.

Овај филм требало је да буде приказан и на фестивалу у Кану, али те 1968. године најгламурознији филмски фестивал није одржан због великих студентских демонстрација у Паризу, а са студентима су се солидарисали и бројни филмски радници бојкотујући фестивал, који је потом и отказан. 


Упркос томе што је у Чехословачкој био забрањен, филм Гори, моја госпођице био је кандидат за награду Оскар у категорији најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Био је то и први филм који је Форман снимио у боји и један од врхунаца чешког новог таласа. Гори, моја госпођице у Чешкој ужива култни статус, што и не чуди будући да је прича потпуно универзална и може се лако пресликати на било који кутак света. 

На питање од пре неколико година како данас гледа на свој филм Гори, моја госпођице, Милош Форман је рекао:

То је филм према којем осећам веома велику нежност.

петак, 28. фебруар 2020.

Počeo je 48. FEST!



Međunarodni filmski festival FEST zvanično je otvoren 48. put. Svečano otvaranje održano je u Sava centru, gde su crvenim tepihom prodefilovale počasne zvanice festivala, a Jelena Gavrilović i Igor Đorđević uveli su publiku u još jedno izdanje najveće domaće smotre filma.



Svečanost je uveličao orkestar MUP-a Srbije, koji je upotpunio impresivni vokal Jelene Gavrilović tokom izvođenja nekoliko muzičkih numera, uključujući i "Đelem, đelem". Prikazan je i In memoriam video kojim je odata počast svim dragim kolegama i filmskim veličinama koje su nas napustile u proteklih godinu dana.



Jugoslav Pantelić, umetnički direktor FEST-a, publici se obratio sledećim rečima: 

“Filmovi odavno prestanu čoveku da budu samo zabava kada malo poraste, a čini mi se da je većina prisutnih u ovoj sali prestala da doživljava film samo kao zabavu upravo na FEST-u. Mnogo je novih autora koji su svojom hrabrošću, bilo da je u pitanju autorski izraz ili izbor teme, zaslužili vašu pažnju. Zbog toga na početku 48. FEST-a mogu da vas pozovem da kad god je moguće i koliko god je vremena moguće provedete u bioskopu gledajući brižljivo odabrane filmove. FEST ima fantastičnu tradiciju, njegova budućnost je ista takva, a da li je i sadašnjost reći ćete nakon završetka festivala. Po meni, ona je baš takva.”




Ovogodišnji FEST je u znaku Bekim Fehmiua, jednog od najvećih glumaca sa ovih prostora. Njegov sin, Uliks Fehmiu, zvanično je otvorio festival. 

“Kada su me obavestili da odbor festivala i umetnički direktor imaju želju da ukažu čast umetničkom radu mog oca, srce mi je zaigralo brže. Bekimov odnos prema umetničkom činu stvaranja je bio gotovo religiozan, sličan odnosu vernika prema hramu. On je iskreno mislio da umetnost može da promeni svet, da učini čoveka boljim, da ga oplemeni. Verovao je da nam umetnost daje mogućnost da progovorimo u ime onih čiji se glas retko čuje. A onda je izgubio veru i u čoveka i u lekovitost sopstvene profesije. 


Imao je 51 godinu, koliko ja imam danas, kada je odlučio da siđe sa scene i ode u tišinu. Odlučio je da se povuče iz javnog života u znak protesta protiv epidemije nacionalizma koja je zahvatala ove prostore, jer je znao da je mržnja najopasniji virus koji se najbrže širi, a najteže zaustavlja. Njegov je gajgerov brojač bio veoma osetljiv, i nažalost potpuno ispravan. Naravno umetnik ne može bez umetnosti, on je samo zamenio život pred publikom pisanjem u samoći, iz koje su nastale dve knjige za koje je smatrao da je nešto najvažnije što nam je ostavio. Potreba umetnika da postavlja pitanja, da svedoči i komentariše svet u kome živi je slična našoj potrebi za vazduhom.”

Mira Banjac, legenda srpskog glumišta, ovogodišnja je dobitnica priznanja Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Ceo Sava centar ustao je da dočeka cenjenu glumicu dugotrajnim aplauzom i ovacijama, a ona se dirljivim govorom zahvalila:


"Velika je čast primiti nagradu iz ruku jednog Fehmiua. Primajući ovaj lepi simbol, želim pre svega da se zahvalim Beogradu koji me je prihvatio za svoju sugrađanku, gde sam našla svoje pravo mesto. Hvala ljudima koji su mislili da treba da budem tu pored onih koji su to veliko priznanje dobili pre mene, to su značajni i veliki ljudi. Ja sam za velikima samo trčala, i mnogo sam se natrčala da bih zatvorila večeras ovaj moj kros. Moj filmski put nije ni značajan ni beznačajan. Kroz tu enigmu koja se zove film, koju nisam do danas odgonetnula, nemerljivi prilog su dali reditelji. Hvala piscima scenarija koji su ponekad nalazili neko značajnije mesto za mene. Hvala glumcima bez kojih ja nisam ništa. Glumcima, koji su moja jedina prava porodica. U životu glumca neizbežni su mediji, zahvaljujem se televiziji, radiju, kritici, štampi, i hvala prijateljima koji su do kraja ostali uz mene. I na kraju, hvala životu koji mi je podario ovaj dan, za mene velik i svečan, koji želim sa ljubavlju i zahvalnošću da podelim sa vama.”

“Pravo sa remonta”, našalila se Mira primajući statuetu Beogradskog pobednika iz ruku Uliksa Fehmijua. 

Nakon ceremonije otvaranja, prikazan je film Otac, reditelja Srdana Golubovića.


48. FEST trajaće do 8. marta, a preko 100 filmova biće prikazano u osam dvorana širom Beograda.

Promocija knjige „Najlepše priče Mome Kapora“ i izložba slika i crteža





Povodom deset godina od smrti pisca i slikara Mome Kapora izdavač „Knjiga Komerc“ objavljuje knjigu „Najlepše priče Mome Kapora“. 

Veče posvećeno Momi Kaporu i sećanju na njega kao pisca i slikara, biće održano u utorak 3. marta u Svečanoj sali Opštine Vračar sa početkom u 19 časova, a promociju knjige „Najlepše priče Mome Kapora“ pratiće izložba slika i crteža, koja će biti postavljena do 24. marta u galeriji Opštine.

Promociji knjige će prisustvovati i o Mominom radu govoriti i njegovi prijatelji: Rada Đuričin, Vjera Mujović, Marina Rajević Savić, Mirjana Bobić Mojsilović, Aleksandar Đuričić, kao i osnivač Zadužbine Momo Kapor, Ljiljana Kapor.
Knjiga je bogato ilustrovana crtežima autora, a književnik Milisav Savić je u predgovoru napisao šta je lepa priča po Momi Kaporu: „Lepa priča je ona koja se može pročitati u jednom dahu. Ona je ujedno i najbolji lek protiv dosade. Sa lepom pričom obično počinje dan, ona vas budi, nikad ne uspavljuje.“ A najlepše Kaporove priče, po rečima gospodina Savića, jesu one za koje svaki čitalac (a to znači svaki potencijalni pisac) zažali, kada ih je pročitao, što ih sam nije napisao. Ili bolje reći, obraduje se iskrena srca piscu koji ih je napisao.

Crteži Mome Kapora na poštanskim markama
U čast slavnog Mome Kapora Pošta Srbije će izdati poštanske marke u okviru serije Znamenite ličnosti, na kojima će biti Momini crteži: “Autoportret”, “Portret Liki”, “Beograd na šeširu” i “Devojka sa ružom”, koji uspešno prezentuju lirski crtački slil koji je negovao.
Predstavljanje ove serije poštanskih marki će biti održano 3. marta u 12 časova u Muzeju Pošte, Majke Jevrosime br.13.

Slikar i pisac Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 – Beograd, 3. mart 2010) je bio jedan od najcenjenijih protagonista beogradske pripovedačke škole.

Po obrazovanju akademski slikar, završio je beogradsku Likovnu akademiju u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića, a u književni život glavnog grada ušao je početkom šezdesetih godina prošlog veka. Od tada je objavio više od pedeset knjiga, a osim romana i priča pisao je i drame, putopise, esejističku prozu i bavio se ilustracijom. Njegove knjige su prevedene na mnoge svetske jezike. ProvincijalacFolirantiBeleške jedna Ane, UnaZelena čoja MontenegraHalo, Beograd, Dosije ŠlomovićKonteMagija BeogradaPutopis kroz biografijuOd istog pisca, Uspomene jednog crtača i mnoge druge bile su na bestseler listama, a neke od njih su na njima još uvek.

Od ostalih beogradskih pisaca razlikuje se i po tome što je sam ilustrovao svoje knjige, negujući poseban lirski crtački stil. Bio je dugogodišnji novinar-kolumnista vodećih beogradskih listova. Nјegov opus upotpunjuje dvadesetak izvedenih radio, TV i pozorišnih drama, kao i nekoliko filmskih scenarija. Po njegovim knjigama snimlјeno je nekoliko igranih filmova, a i sam je bio scenarista mnogih filmskih i televizijskih projekata. Svoje slike je retko izlagao i to nekoliko puta u Nјujorku, Bostonu i Karakasu, u Ženevi, Frankfurtu, Briselu, Parizu, Udinama, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i na Mećavniku. 

Tokom života potvrdio je svoje pripadanje srpskom književnom korpusu i bio je dragoceni hroničar zbivanja, često nesrećnih, koja su pratila njegov narod.
Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

SRPSKA PREMIJERA KRATKOG FILMA JORGOSA LANTIMOSA NA 67. MARTOVSKOM FESTIVALU


U okviru 67. Martovskog festivala domaća publika imaće ekskluzivnu priliku da pogleda kratki igrani film „Nimic“, čuvenog reditelja  Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos).



Nimic (Nemačka / UK / SAD, 2019. / 11’ 35’’), koji će na Martovskom imati srpsku premijeru, govori o susretu profesionalnog čeliste sa nepoznatom ženom u metrou, koji će imati neočekivane i dalekosežne posledice po njegov život.

U filmu igraju Met Dilon (Matt Dillon), Dafni Patakija (Daphne Patakia), Suzan El (Susan Elle), a scenario su pisali Lantimos i Eftimis Filipu (Efthimis Filippou). Prikazan je na preko 20 prestižnih filmskih festivala, među kojima su i Lokarno, TIFF, San Sebastian, Sao Paolo, Venecija.
 
Yorgos-Lanthimos©Emma-Stone
Jorgos Lantimos je rođen u Grčkoj. Njegov drugi film “Očnjak” (Kynodontas) je 2009. godine dobio nagradu “Izvestan pogled” u Kanu i nominovan je za Oskara za najbolji strani film. Film “Jastog” (The Lobster) je osvojio nagradu žirija u Kanu i nominovan je za Oskara u najbolji originalni scenario. “Ubistvo svetog jelena” (The Killing of a Sacred Deer) je u Kanu dobio nagradu za najbolji scenario. Film “Miljenica” (The Favourite) je imao rekordnih deset nominacija za Oskara 2019. godine.
 
 
 

O filmu „Nimic“ Lantimos kaže: 
 
 “Bio sam srećan što sam dobio priliku da radim na kraćem formatu, što ume da bude izazov, ali i da pruži zadovoljstvo. Od intrigantne početne ideje i koncepta je nastao scenario, dok smo tokom snimanja imali punu umetničku slobodu. Uvek je uzbudljivo dobiti poziv za razmišljanje izvan uobičajenih okvira i uhvatiti se u koštac sa stimulativnim idejama.”
 
 
 Nimic“ će biti prikazan na svečanom zatvaranju Martovskog festivala, koji ove godine traje od 25. do 29. marta i održaće se u svim prostorima Doma omladine Beograda.


Jedan od najstarijih filmskih festival u Evropi i svetu i ove godine publici će predstaviti bogat filmski program u nekoliko nacionalnih takmičarskih kategorija: dokumentarni film do i preko 50 minuta, eksperimentalni film i video art, animirani film i kratki igrani film – kategorija za koju postoji i međunarodna selekcija. Planirane su brojne specijalne projekcije, stručni programi i tribine za profesionalce i studente, susreti i razgovori sa gostima festivala, master-klasovi i drugi prateći programi.

Martovski festival tradicionalno je mesto susreta filmskih autora iz zemlje i inostranstva, producenata, distributera i predstavnika renomiranih filmskih festivala, novinara i kritičara, studenata i profesionalaca. Za domaću publiku ovaj festival je prilika da pogleda uzbudljive, pažljivo odabrane aktuelne naslove, koje inače nema prilike da vidi u bioskopskoj ponudi.


Cena ulaznica ista je kao i prošle godine, 200 dinara, dok studenti filmskih akademija uz indeks mogu besplatno da posećuju projekcije.
Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma je stalna manifestacija u oblasti kulture od značaja za Grad Beograd.  Organizator festivala je Dom omladine Beograda.

Pokrovitelji festivala su Grad Beograd, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Filmski centar Srbije.

Prijatelj festivala: LUKOIL SRBIJA.

„Кинотека“ и у марту о Фесту




Мартовски број Кинотеке отвара текст о једном од првих српских филмских продуцената Ђоки Богдановићу, а следи више прилога на тему Феста, међу којима интервјуи с редитељима Гораном Паскаљевићем и Вацлавом Мохулом, чији се филмови приказују у 48. издању фестивала. 



Директор Кинотеке Југослав Пантелић у уводној речи скреће пажњу и на препоруке истакнутих познавалаца филма шта гледати из овогодишњег програма, али и на подсећање на неке од занимљивости из дуге традиције Феста, као и на првобитну верзију „Апокалипсе данас“ и то кроз речи самог аутора Френсиса Форда Кополе. Шок коридор представља Блакулу, као наставак серије текстова о блексплоатацији. За рубрику Мој избор говори млади глумац Марко Грабеж, док доајен Жика Богдановић наставља у форми есеја своја „Сећања са постскриптумом.“



Редовни програми Кинотеке Неми дан и Документарни дан враћају се у реновирани Музеј кинотеке. У марту су спојени и посвећени једном од првих српских филмских продуцената Ђоки Богдановићу, поводом 160 година од његовог рођења. Управник Архива кинотеке Александар Ердељановић пише о том хотелијеру, власнику биоскопа, филмском продуценту и националном раднику, који је рођен у Београду 1860. у породици правника, 1905. преузима хотел Касину и уз њега, на месту каснијег биоскопа Козара, дограђује један од првих сталних градских биоскопа - Унион, а 1913. оснива флмско предузеће и креће у продукцију документарних филмова. 

Часопис овим поводом објављује три занимљива и духовита судска документа у вези с почецима биоскопског живота у Београду и Србији. 



Прослављени редитељ и сценариста Горан Паскаљевић снимио је у Италији свој 18. играни филм „Упркос магли“. Светска премијера била је јесенас на фестивалу у Ваљадолиду, док српска публика има прилику да у главном програму 48. Феста види ову драму о брачном пару који жели да усвоји дечака избеглицу, што изазива отпор њихове средине. У разговору са Зорицом Димитријевић за Кинотеку Паскаљевић истиче да филмски уметници морају да се баве болним темама, мада не нужно на мрачан начин, указује на недостатак емпатије и пораст ксенофобије, открива детаље са снимања, присећа се фантастичне реакције публике на фестивалу у Индији...



Сандра Перовић је интервјуисала чешког редитеља Вацлава Мохула, чији је контроверзни филм „Обојена птица“ имао светску премијеру на фестивалу у Венецији, а такође је део програма 48. Феста. Ово 170-минутно путовање јеврејског дечака кроз пакао Другог светског рата рађено је по истоименом роману Јежија Косињског. „Та књига може се схватити на много начина... Одувек говорим да то није књига о насиљу и бруталности него о љубави и људима. Рекао сам себи да снимам вечну, универзалну причу, а не ратну причу или причу о Холокаусту, иако има сцена које на то указују. Ово би могла бити научна фантастика. То је тужна прича о нама. Мени је Косињски дао најлепши поклон тако што у књизи није моралисао, па не моралишем ни ја“, изјавио је Мохул.


Програм Мој избор за март саставио је Марко Грабеж, млади глумац који је дебитовао у филму „Бранио сам Младу Босну“ (2014), већ годинама игра у београдским позориштима, а пажњу шире јавности привукао је улогом инспектора Зечевића у ТВ серији „Сенке над Балканом“. У интервјуу за наш часопис изразио је задовољство што ће неке од својих најдражих филмова моћи да гледа у биоскопској сали и наду да у њој неће бити сам. Грабеж је изјавио да се као гледалац најчешће прво веже за атмосферу филма и не размишља о својој професији, а да су му у формирању укуса помогли пријатељи са ФДУ и критике Бориса Гргуровића.



У тексту Недостаје ми Соња Хени“ Радиша Цветковић описује како је настао истоимени филм током Феста 1972. године, према идеји Карпа Године да гости фестивала ураде кратке филмове од по неколико минута. Сви понуђени пристали су на здружену акцију, а концепт је изведен у неочекивано забавној атмосфери пуној креативног набоја у једном стану близу Атељеа 212 после поноћних пројекција. Делове омнибуса режирали су, поред Године, Милош Форман, Пол Мориси, Тинто Брас, Фредерик Вајсман, Душан Макавејев, Пуриша Ђорђевић и Бак Хенри, а важан члан екипе био је Бранко Вучићевић.

Што се тиче нове продукције, препоруке за филмове на 48. Фесту и критичке приказе дају Драган Јовићевић – „Jojo Rabbit“ Таике Ваититија, Ксенија Зеленовић – „Златна рукавица“ Фатиха Акина, Кристина Ђуковић – „Тело Христово“ Јана Комасе и Димитрије Војнов – „Понашајте се као одрасли“ Косте Гавраса. 


Рубрика Фест класик преноси одговоре Френсиса Форда Кополе са две конференције за новинаре које је одржао у Кану 1979. поводом премијере „Апокалипсе данас“, а који су те године објављени у часопису Синеаст из Сарајева под насловом „Хипокризија - најопаснији јахач Апокалипсе“. Копола је, између осталог, рекао:

 „Желио сам само да гледаоци изађу послије филма са спознајом о томе шта је био тај Вијетнамски рат. Желио сам да гледалац сам то доживи, да то постане његово искуство, а не да пасивно слиједи акцију“.

Следе Сећања са постскриптумом Жике Богдановића, овог пута под насловом „Оно што нису очекивали ни Лимијерови ни Мелијес“. Некадашњи директор Југословенске кинотеке пише о Русоу и Бретону, Тицијану и Брехту, Лангу и Реноару, констатује да синеасти старе заједно са својом уметношћу, да је све велико на овом свету настало из страсти, а осврће се и на дијалектику и метафизику критичарског посла.



О недавно преминулом редитељу Ватрославу Мимици пише Маријана Терзин Стојчић, истичући да је био један од ретких синеаста цењених истовремено у области играних, документарних и анимираних филмова. „На свим пољима био је иноватор који се издвајао по неконвенционалној и авангардној филмској синтакси, пре свега универзалним темама, слободним асоцијацијама, модернистичкој поетици, дисконтинуираној монтажи“.

Мартовски број доноси и трећи део фељтона са одломцима из књиге „Развој филмских врста“ професора Владимира Петрића.


У рубрици Шок коридор представља Ненад Беквалац под насловом „Црни хорор“ анализира блексплоатацијски хорор поджанр, чији се настанак везује за филм о афричком принцу претвореном у вампира у 18. веку „Блакула“ (1972) Вилијама Крејна. „Укрштање расног идентитета и наративне структуре у црном хорору произвело је потенцијалну критику друштвеног и генеричког расизма, а уједно и приказало значајно одступање од класичног приказивања нормалности и монструозности у оквиру жанра“, пише Беквалац.

Циклус Великани светског филма посвећен је недавно преминулом глумцу Кирку Дагласу. Тим поводом Ђорђе Зеленовић оцењује: „Оно што ће обележити његову каријеру биће прихватање рискантних и нетипичних рола, које су многи популарни глумци тог доба избегавали“.

Редовна рубрика Трагови на филму посвећена је недавно преминулим уметницима. Ненад Беквалац пише о глумцу Роберту Конраду и редитељу, сценаристи и продуценту Јерну Донеру. На глумце Елизабет Селарс и Стефана Данаилова подсећа Бојана Ковачевић, а текст о редитељу и сценаристи Ивану Пасеру написао је Бранислав Ердељановић.