Pored Bitefa i Bemusa Fest je bio jedna od uspešnijih robnih
marki bivše državne zajednice, koja je imala
nameru da objedini ono najbolje
iz dva antagonistićki suprostavljena sistema. Za karte "za put u svet
pokretnih slika" čekalo se u redovima, padalo u nesvest, bilo je "in" pokazati se
i biti viđen, dolazili su ugledni gosti, ali su filmovi sa Festa godinu, dve
kasnili dok ne stignu na redovan bioskopski repertoar. Postojao je Avala film u
čijim su se studijima snimale neke značajne koprodukcije.
Raspala se zemlja i važeći sistem, nastupila je beda,
primitivizam i sankcije i FEST je lutao i tražio svoju dušu. Nekih godina ga
nije ni bilo. Gostiju iz sveta takođe. Osim onih koju su svojim dolaskom hteli
da pokažu da ne pristaju na stereotipe i da su slobodni da se okušaju u
disciolini „pišanja uz vetar“. A film je
doživeo svoj konačan poraz, bar u svojoj bioskopskoj varijanti. Tv stanice su
se takmučile u piraterisanju. Na svakom ćošku mogli ste da nabavite mrljavu
kopiju najnovijeg holivudskog hita, koji se nije ni pojavila na tržištu.
A onda je došla trandža i bioskopi su privatizovani, drugim
rečima nestali su. Holivudski hitovi su počeli da se prikazuju u tržnim
centrima uz srkanje sokova i žvakanje kokica, ali u isto vreme kad su premijere
imali i u Njujorku i Londonu.
Nastalo je par alternativnih festivala, koji su za kratko
vreme stekli veliki ugled, poput Festivala autorskog filma. Skoro svakog meseca
negde se organizuju raznorazne revije nacionalnih filmova, zanimljivih
ostvarenja u kojima ima još uzbudljive radnje, krajnji ishod se ne zna, a ne
ogluvite od buke i ne ukoči vam se vrat od mlataranja levo-desno, dok pratite
radnju u nanoseknudi.
Prestižni umetnički bioskopi poput Balkana i Jadrana su
iščezli, a zamenila ih je renovirana Fontana. Zaživela je i velelpna zgrada
Jugoslovenske kinoteke i počela da okuplja neku drugu publiku. U Dvorani
kulturnog centra neki pametni i ozbiljni ljudi, pravi ljubitelji filma, drže se
svog utabanog puta. A grupa art-kosmopolske omladine (uz pritajeni mig izvršne
vlasti) okupirala je jedan bioskop u centru grada. Srpski film je postao
biznis, a krajnji produkt je bjutava torta miks jugonostalgije i regionalne
impotetne korektnosti. Film snimljan da dobro prolazi u celom regionu. Uvek smo voleli žaoke Duška Kovačevića, ali
je većina izabrala da živi po šablonu i ideologiji Siniše Pavića i Radoša
Bajića. Čak i sam Kovačević ponekad.
No, razlog ovog tekstu je početak ovogodišnjeg FEST-a. Na
čijem se čelu ove godine zaseo Jugoslav Pantelić. Pa da krenemo od početka.
Program je dovoljno šaren da svako pronađe nešto. Za moj ukus dosta depresivan,
ali ja nemam toliki uvid u svetsku kinematografiju, da mogu da ustvrdim da svet
nije zaista toliko izbedačen. Tu je i srpski garažni film, gerilci koji su
shvatili da nikad neće dobiti kintu iz budžetskih riznica.
Ustanovljeni su i takmičarski programi, ponovo su pozvani
neki značajni gosti. I u ovu oblast uvedena je nagrada - statua Beogradskog
pobednika. Kako se samo niko pre nije setio toga! Pobednik kao da je vajan da
bude prestižna nagrada. Počev od imena do stasa. Prema njemu Oskar izgleda
grotesno poput onog debilnog klovna iz Mekdonaldsa.
Dosta toga, što
ukazuje na novo pozicioniranje i predizajniranje Festa obećava. Nadam se da se
publici neće više dozvoljavati ulazak u salu dvadeset minuta posle početka
projekcije, a da će ona koja je na vreme ušla biti dovoljno strpljiva da na
sedištima odgleda odjavnu špicu. Ostanite na svojim mestima do potpunog
prestanka rada projektora (dvdja).
Konačnu reč o FEST-u izreći ćemo po njegovom okončanju. A do
tada, vidimo se na FEST-u.