Странице

петак, 27. фебруар 2015.

Ljudi, počinje FEST!

Pored Bitefa i Bemusa Fest je bio jedna od uspešnijih robnih marki bivše državne zajednice, koja je imala  nameru da objedini  ono najbolje iz dva antagonistićki suprostavljena sistema. Za karte "za put u svet pokretnih slika" čekalo se u redovima, padalo  u nesvest, bilo je "in" pokazati se i biti viđen,  dolazili su ugledni  gosti, ali su filmovi sa Festa godinu, dve kasnili dok ne stignu na redovan bioskopski repertoar. Postojao je Avala film u čijim su se studijima snimale neke značajne koprodukcije.
Raspala se zemlja i važeći sistem, nastupila je beda, primitivizam i sankcije i FEST je lutao i tražio svoju dušu. Nekih godina ga nije ni bilo. Gostiju iz sveta takođe. Osim onih koju su svojim dolaskom hteli da pokažu da ne pristaju na stereotipe i da su slobodni da se okušaju u disciolini „pišanja uz vetar“.  A film je doživeo svoj konačan poraz, bar u svojoj bioskopskoj varijanti. Tv stanice su se takmučile u piraterisanju. Na svakom ćošku mogli ste da nabavite mrljavu kopiju najnovijeg holivudskog hita, koji se nije ni pojavila na tržištu.

A onda je došla trandža i bioskopi su privatizovani, drugim rečima nestali su. Holivudski hitovi su počeli da se prikazuju u tržnim centrima uz srkanje sokova i žvakanje kokica, ali u isto vreme kad su premijere imali i u Njujorku i Londonu.

Nastalo je par alternativnih festivala, koji su za kratko vreme stekli veliki ugled, poput Festivala autorskog filma. Skoro svakog meseca negde se organizuju raznorazne revije nacionalnih filmova, zanimljivih ostvarenja u kojima ima još uzbudljive radnje, krajnji ishod se ne zna, a ne ogluvite od buke i ne ukoči vam se vrat od mlataranja levo-desno, dok pratite radnju u nanoseknudi.

Prestižni umetnički bioskopi poput Balkana i Jadrana su iščezli, a zamenila ih je renovirana Fontana. Zaživela je i velelpna zgrada Jugoslovenske kinoteke i počela da okuplja neku drugu publiku. U Dvorani kulturnog centra neki pametni i ozbiljni ljudi, pravi ljubitelji filma, drže se svog utabanog puta. A grupa art-kosmopolske omladine (uz pritajeni mig izvršne vlasti) okupirala je jedan bioskop u centru grada. Srpski film je postao biznis, a krajnji produkt je bjutava torta miks jugonostalgije i regionalne impotetne korektnosti. Film snimljan da dobro prolazi u celom regionu.  Uvek smo voleli žaoke Duška Kovačevića, ali je većina izabrala da živi po šablonu i ideologiji Siniše Pavića i Radoša Bajića. Čak i sam Kovačević ponekad.

No, razlog ovog tekstu je početak ovogodišnjeg FEST-a. Na čijem se čelu ove godine zaseo Jugoslav Pantelić. Pa da krenemo od početka. Program je dovoljno šaren da svako pronađe nešto. Za moj ukus dosta depresivan, ali ja nemam toliki uvid u svetsku kinematografiju, da mogu da ustvrdim da svet nije zaista toliko izbedačen. Tu je i srpski garažni film, gerilci koji su shvatili da nikad neće dobiti kintu iz budžetskih riznica.

Ustanovljeni su i takmičarski programi, ponovo su pozvani neki značajni gosti. I u ovu oblast uvedena je nagrada - statua Beogradskog pobednika. Kako se samo niko pre nije setio toga! Pobednik kao da je vajan da bude prestižna nagrada. Počev od imena do stasa. Prema njemu Oskar izgleda grotesno poput onog debilnog klovna iz Mekdonaldsa.
Dosta  toga, što ukazuje na novo pozicioniranje i predizajniranje Festa obećava. Nadam se da se publici neće više dozvoljavati ulazak u salu dvadeset minuta posle početka projekcije, a da će ona koja je na vreme ušla biti dovoljno strpljiva da na sedištima odgleda odjavnu špicu. Ostanite na svojim mestima do potpunog prestanka rada projektora (dvdja).

Konačnu reč o FEST-u izreći ćemo po njegovom okončanju. A do tada, vidimo se na FEST-u.