Intervju Srđana Golubovića režisera filma „Krugovi“
-Oba Vaša filma nose teret lične drame i odluke: kako Mladena („Klopka“) tako i Marka („Krugovi“). Čiji je prtljag teži i da li su po Vama obojica junaci?
-Mladen u “Klopci“ kao i Marko u “Krugovima“ imaju dilemu koja je nadljudska, izazov koji je pred njima je ogroman. Očigledno je da volim da se bavim takvim junacima. Ono to postoji u dramaturgiji kao definicija, obični ljudi u neobičnim situacijama, obični
normalni ljudi u ekstremnim situacijama, odnosno situacijama gde se
njihova moralnost stavlja na probu. Svakako, sličnost između ova dva
filma postoji. Moja je potreba da se bavim upravo ovakvim likovima i
situacijama. Verujem da je priča “Krugova“ kompleksnija, prosto rečeno ima jedan širi zamah, koliko moralnog istraživanja toliko i društvenog rangamana. Za mene su “Krugovi“ dosta ličan film.
-U kom se krugu pakla nalazi Haris (Leon Lučev), kakav on teret nosi i da li je iko od Vas razgovarao sa Alenom Glavovićem?
-Nismo
pričali sa Alenom Glavovićem, gledali smo snimke na youtube-u i na taj
način smo izgradili lik. Mislim da je Haris, (kao i svi likovi u filmu) u
pokušaju da razreši sopstvene traume i strahove i da izađu iz kruga prošlosti koji im je obeležio život, da izađu iz senke događaja. Harisova drama je ogromna, jer on u stvari živi jedan pozajmljeni život, živi život koji mu na neki način ne pripada, koji je trebao da pripada čoveku
koga više nema, Marku. Mislim da je centralna priča odnos između Marka i
Bogdana, ona sve objedinjuje. Harisova priča je jako važna, ona govori o
žrtvovanju.
-Nastojali
ste da analizirate dobro i zlo i ponudite univerzalnu priču o ratu i
njegovim posledicama. Koliko je ona slična a koliko različita podudarnoj
ambicji vaih kolega, recimo Sasitelja(P.Antonijević).
-Mi na žalost nikako da pobegnemo od tema koje imaju veze sa ratom, naši životi su u velikoj meri obeleženi ratom, iako većina nas nije direktno učestvovala uvek je bio u našoj neposrednoj blizini. Živimo posledice tog rata. Za mene lično,
ovo je poslednji film koji se bavi tom temom, ovim filmom izlazim iz te
priče. Snimanje ovog filma za mene je na neki način bio terapeutski.
Teme koje se dešavaju oko nas i život je sam po sebi intrigantan.
-Kažete da ste se trudili da se ne bavite ni politikom ni međunacionalnim odnosima već pre svega sudbinama ljudi i da su „Krugovi“ pošten film. Na taj ili sličan način svoje filmove i namere predstavljale su i neke vaše kolege i koleginice, poput recimo Anđeline Džoli (“Zemlja krvi i meda“).
- Prirodno je da svako napravi pošten film, to je normalna stvar. Ja sam se trudio da film ne bude politički, ne zato što sam od toga bežao, nego zato to sam osećao odgovornost prema Srđanu Aleksiću. Njegov čin nije politički, pre svega je ljudski čin, zbog toga nisam hteo da pravim politički film. Politike u filmu ima, zato to je ona prisutna u našem životu, ali sam se trudio da ona bude scenografija u kojoj se kreću junaci. Film se bavi ljudskim sudbinama. Politika je obeležila naše živote ali sam se trudio da to ne bude glavna tema. Pokušao sam da se bavim segmentima ljudskih sudbina.
-Otac glavnog junaka u čitulji, sinu upisao je „Umro je obavljajući ljudsku dužnost“. Koliko smo svi daleko od nje, jer teško je prisetiti se sličnog obavljanja, a bilo je hiljade prilika za to.
-Njegov otac kaže da je to ljudski, dodao bih da je to humanistički čin, to se ne dešava svaki dan, prava je retkost da neko na taj način štiti drugog čoveka. Ispovest Radeta Aleksića bio je jedan od impusla da snimimo ovaj film, ne samo ta rečenica
već i deo ispovesti govori da ukoliko Srđanovo delo donese neke
pozitivne konsekvence, u tom slučaju dosta je učinjeno. To jeste jedna
od ideja filma. Mogu da kažem da je način na koji je Rade, hrabro i dostojanstveno govorio svih ovih godina, ima nešto što je duboko utkano u ovaj film.
-Kako “Krugove“ doživljava američka a kako evropska publika. Ima li razlike?
-Generalno
mislim da publika svugde na svetu na isti način prihvata neki film,
ukoliko je filmska priča snažna, ukoliko ima emociju, publika svuda u
svetu to prihvata na vrlo sličan način, tako je bilo i u Americi i u
Berlinu. Ugao posmatranja je malo drugačiji, u Americi to je uglavnom
publika koja o nama ne zna gotovo ništa, i malo je informisana o
ratovima na prostorima Jugoslavije. Oni na to gledaju kao jednu ljudsku
dramu, prate junake bez ikakvih političkih pogleda, dok je u Evropi
drugačija situacija, tamo sve gledaju iz političkog ugla, međutim kad im
objasnite da niste hteli da napravite politički film, i da ovo nije
politički film, shvataju.
-Ratna
i traumatična vremena ostavljaju bar malo prostora i za ljubav. Trag
ljubavi i u ratno vreme videli smo kod jednog drugog Golubovića
- Predraga, („Progon“) dok je u Vaša poslednja dva filma ona, ljubav
dakle deficitarna kategorija, ili za nju nije bilo vremena.
-
Kod mene je ljubav deficitarna kategorija. Do sada se nikada nisam
bavio ljubavnim temama, ni nečim što je blisko tome, od toga sam očigledno bežao. To je deo moje intime koji sam do sada hteo da sakrijem. Danas mi prija poređenje sa mojim ocem, jer sam za vreme studija tešio da bežim i da stvorim svoj autorski svet. Međutim na ovom filmu sam se malo i vratio, posebno u sceni spuštanja niz brdo, na neki način podseća na jednu od scena iz filma “Tišina“. Što je čovek stariji više zatvara lični krug i dolazi tamo odakle je krenuo, vraća se uticaju porodice. Što sam stariji sve sam bliži estetici svoga oca.
