Tekst:
Gordan Gorunović
Fotografije:
Sofija Juričan, Branka Šelić, Duško Vukić i Gordan Gorunović
Kultna predstava, ako se tako može nazvati, već
dve decenije poslednjih dana decembra puni Atelje 212, nekoliko večeri. Karte
budu prodate mnogo ranije, tako da se uz pesmu, ples i dramske tačke isprati
veselo „stara“ godina.
U davna vremena dok je ulaznica mogla da se kupi bez
preranog bukiranja, oduševljeno sam gledao umetnike koje znam iz predstava i
oduševljavao se njihovim glasovima i izvođenju poznatim i manje poznatih
pesama. Nije me bilo petnaestak zima a ove sam ima čast, da kao gost budem u
začelju bine i prisustvujem veselju koje nema granice a ni „rampe“.
Svake sezone gostuje bend ili muzičar koji doda
ornamentiku ovoj posebnoj noći. Sada je to bio Nenad Milosavljević – Neša
Galija, koji je u svom trubadurskom izdanju, uz sopstvenu pratnju akustične
gitare otpevao dve pesme. Simbolično ovaj brod je dobio glavnog kormilara
„Galije“. Aplauzi se šire sa svih strana a pevačka podrška je tu i bez
pozivanja kao i uglavnom u većini numera.
Uživanju publike recipročno je i među „izvođačima
glumačkih radova“ ali i ostalih poslenika pozorišta sa predivnim glasovima.
Živost i spontanost samih aktera filtrira se u sve kutke hrama kulture. Gorica
Popović idejni tvorac i režiser ovog, all star muzičkog skupa, vešto vodi
konferansu a najveći problem je probijanje svih termina završetka.
Preko dvestotina minuta prođu prebrzo a zvanične
42 tačke programa, budu menjane i dopunjivane. Treće večeri, kada sam
prisustvovao, na bis je dodata, uvek aktuelna pesma „Život je maskenbal“ iz
pera Duška Trifunovića, a izvođena od strane „Teške industrije“, kao definicija
svih vremena.
Za čoveka van struke fascinantna je posvećenost
umetnika koji su dolazili direktno sa predstava drugih scena, da bi otpevali
svoju pesmu, pa se tako redosled nastupa po potrebi menjao. Prividni haos na
bini funkcioniše spontano i šareno. Pleše se, peva, bend od numere do numere
menja postavu. Teško je bilo koga izdvojiti jer bi bilo nepravedno.
Od talentovanih mladih nadirućih snaga, do
živih legendi glumišta svi su jedan organizam. Publika to oseća.
Sam pozdrav
Gorice Popović na kraju:
„Vidimo se sledeće godine“, pokazuje da ima dovoljno
dobrih talasa da ovaj brod sigurno plovi još dugo ka Beogradu i u njemu. Svi
mornari, krmanoš, kapetan, mali od palube i putnici su spremni i raduju se
tome.
Ko je propustio sada ima prilike na budućim
krstarenjima muzičkog glumišta. Ceo svet na jednom mestu i najveselije mesto na
celom svetu.
Нема коментара:
Постави коментар