XX Festivala nitratnog filma-Maldone

U žanrovski raznovrsnom programu XX Festivala nitratnog filma 12. juna u Muzeju kinoteke biće prikazana francuska drama “Maldone” iz 1928. godine, u režiji Žana Gremijona.

Senzacionalan u doba svog nastanka, “Maldone” je značio radikalni otklon od svega onoga što je Gremijon nazivao mehaničkim naturalizmom. Ovaj autor svet nije pokušavao da prikaže samo kao nešto što je vidljivo ljudskom oku, već i kao nešto što ljudska duša oseća. Njegovo delo predivne atmosfere i divnih krajolika pokrajine Getine predskazalo je poetsko-realistički senzibilitet francuske kinematografije tridesetih godina.

“Maldone” je zapamćen i po vanvremenskoj fotografiji velikih snimatelja Kristijana Matrasa i Žorža Perinala, čiji su kadrovi eksterijera, puni nedostižne lepote i harmonije, uzdigli film do neslućenih visina.

Ovaj film je obeležila i neverovatna glumačka kreacija Šarla Dilena, čija postepena metamorfoza u psihičko rastrojenog čoveka spada u glumačke vrhove francuskog filma na prelazu u zvučni period.

Prema scenariju Aleksandra Arnoa, naslovni junak Maldone je imućni mladić koji je, bežeći od svog nasledstva i očekivanog načina života, pronašao sreću kao običan radnik što svojim zaprežnim kolima raznosi teret u blizini kanala.

Na jednoj od lokalnih zabava Maldone se zaljubljuje u mladu Ciganku Zitu, ali ubrzo stiže vest o smrti njegovog brata i on biva primoran da se vrati u grad i na sebe preuzme brigu oko nasledstva i porodičnog imanja. Posao ga potpuno obuzima i on se, u skladu s očekivanjima sredine, ženi ćerkom imućnog komšije. 

Nekoliko godina kasnije, posle ponovnog, slučajnog susreta sa Zitom, opsesivno počinje da razmišlja o prošlim vremenima i ljubavi koju je osećao prema njoj. Shvativši da je jedino tada zaista bio srećan, Maldone ostavlja sve i vraća se pređašnjem životu.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA 

Traka kreće, film je naravno crno beli, prati ga muzika, scene su, za današnje  vreme prespore, polako nas uvode u film, s upečatljivim glumcima i predelima, s prelepim slikama i senkama kakve su koristili flamanski majstori.

Sve je na nivou nagoveštaja, nema tu ničeg eksplicitog, kao danas. Kao da kamera beleži unutrašnja proživljavanja junaka. Smrt je simbolička, kroz slike i pre proživljavanja, nego što lete udovi i toči se krvca. Po ondašnjim standardima današnji fimovi su prosti, čak pornografski u vojarističkom guranju kamere u radnju. Šta gledaocu ostaje da zamisli, šta da promisli, dok kadrovi trče brzinom svetlosti. Nema tu poetika, koji ovakvi filmovi baštine. Ni te slatke naivnosti, te  nepretencioznosti.

Glavni junak, Maldone je  razbaštinjen jer nije sledio stil života kakav priliči njegovom staležu. Ali on kao da ne haje. Ašikuje, svira harmoniku, jednu rečju uživa. Dok se ne mojavi mala garava....

Na neki način ovo je priča što bi Đole rekao o Vasi Ladačkom....