понедељак, 02. април 2018.

Zvezdara teatar: Osama-Kasaba u Njujorku




„Samo smo igrali život!“

Na konferenciji za medije održanoj povodom premijere „Osame-Kasabe u Njujorku“ u Zvezdara teatra koja je zakazana za 4. april novinari su upoznati s komadom rađenim prema romanu „Osama“ Vladimira Kecmanovića,  a u dramatizaciji Koste Peševskog i Darka Bajića, koji potpisuje i režiju. 


Za ovaj roman Kecmanović je dobio nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Glume čak četiri studenata glume (III godina- Iva Ilinčić u klasi Mirjane Karanović (igrala u „Klipu“ Maje Miloš i „Prvom poljupcu“, a ostali su studenti kod Dragana Petrović - Peleta). Kao i u romanu, pošlo se od dvosmislenosti pojma osama. 

Preko video linka s nama je bio i sam pisac Vladimir Kecmanović, koji je rekao da je gledajući pre neki dan probu predstave bio veoma zadovoljan. Za sebe kaže da je vizuelan tip, da nema sluha, već da vidi u slikama a onda na osnovu njih piše. Zahvalio se reditelju, autorima dramatizacije i celoj glumačkoj ekipi na radu na predstavi i smatra da im do premijere sledi samo „fino dodavanje“:

„Kao što je Andrićev nesrećni junak umislio da je turski sultan i tu iluziju platio životom, Bajazid-Baja iz romana Osama umišlja da je terosrista Osama Bin Laden i završava jednako tragično. 

Obojica skončavaju u prokletoj avliju-jedan u turskoj apsani, iz koje, u metafizičkom smislu, niko nikada nije izašao, a drugi u globalnom zatvoru iz kog ni metaforično ni fizilki nije moguće pobeći.

Dramski tekst ’Osama-Kasaba u Njujorku’, koja predstavlja slobodnu adaptaciju moga romana, ovu istinu otelovljava na nešto manje žestok način. Možda zato što publika ne voli da se suočava sa mučnim istinama. Možda i zato što vladare današnjeg sveta nije mudro izazivati direktnim poređenjima sa osmanlijskim zulumćarima. A najverovatnije je da su ta dva razloga duboko  i čvrsto povezana. 

Moj stav kao pisca je bio da se ne mešam u podelu i izbor glumaca. Nisam hteo da budem pitan. Hteo sam da vidim kako će ispasti

Show must go on!“


„Ovo je priča o usamljenosti. Naš glavni glumac, pripovedač, pokušava da svojom emocijom ispriča priču svoje prošlosti, na momente smešno, na momente tako da, kako kaže Dušan Kovačević, „život potkazuje pozorište“ i prerasta u tragediju. Odlazimo u kafanu Njujorku, gde niko nije svoj na svome. Naterani su tamo nekom svojom mukom. Ali u ovoj predstavi nećete videti gubitnike, već borce koji se bore za svoj cilj, emociju, slobodan prostor u kom žive.“, rekao je reditelj predstave, Darko Bajić koji sebe smatra delom invetara ovog teatra i tu pronalazi razlog zašto samo ovde režira. Na konferenciju je došao sa uspešne odbrane doktorske teze ćerke.  

Za baš ovaj roman se opredelio zbog „tečnosti dijaloga koji stvaraju dramske likove, zbog filmske slike i atmosfere i zbog toga što je pisac uspeo da nas na maestralan način provede kroz par decenija.  Decenija u kojima smo iz jedne zemlje završili u drugim zemljama, iz jednog sistema u drugom. Da progovorimo o uzrocima i posledicama, o izborima koji fukcionišu kao popis stanovništva, ali kroz prizmu jednog ljubavnog trougla.“

Obrazlažući odluku da angažuje čak četiri glumaca-studenata kaže:

„Zašto mlada ekipa?

Zato što nisu pod aurom autocenzure. Zbog njihovog instikta, hrabrosti, ljubopljitivosti ova je predstava dobila i dobiće posebnu energiju. Ona postaje jedno ostrvo slobode glumačkog i rediteljskog izraza.“, kaže i zaključuje:

„Vođe i ideologije nam kradu živote. Ne živimo živote koje bismo hteli. Osetićete težinu, ali i radost, kao i jednu vrstu spasenja!“

Koautor dramatizacije predstave „Osama-Kasaba u Njujorku“, Kosta Peševski svedoči o procesu pretakanja romana u dramski komad. Kaže, štivo je imalo potencijal oživljavanja na sceni, ali je trebalo iznaći način da se glavni tok priče i njegovi glavni rukavci prebace na dramski kanal- rešenje se, zapravo, od početka samo nametalo. Junak romana u svom njujorškom baru, zapravo neprekidno izvodi predstavu pripovedajući svoje uspomene:

„I tu se stvorio jedan sužen prostor, kako zapravo jedan roman koji sve obuhvata, i tu dramu likova i sukob, ali ima i puno pripovedanja, svesti u jedan dramski kanal. Način da to rešimo bio je upravo u tome da glavni lik, koji je pripovedač u jednom baru u Njujorku, ima izuzetnu vrstu predstave koju pravi za svoju publiku, svoje goste. Tu je negde ključ drame. 

Onda se otvorila priča o ljubavi, o generacijama koje odrastaju. O velikom gradu prepunom usamljenih ljudi. U žanrosvkom smislu morali smo da damo neki komični ton da ne bi otišlo u ratnu dramu, jer smo takvih sadržaja imali dovoljno u poslednjih dvadeset  godina.“ 


Reć preuzima glavni pripovedač Andrija Kuzmanović

„Moje ime se ne izgovara do kraja predstave. Namerno smo to napravili. Nije bitno kako se zoveš, a ni odakle si. Živeli bismo mnogo lepše bez isticanja nacije i veroispovesti. 




Isidora Simijonovic za koju Bajić konstatuje da je „beogradski asfalt iznedrio energiju“ u ulozi Esme kaže:

„Lik Esme je lik jedne mlade devojke koja ima ambiciju da se uda za čoveka koga voli, što joj ne uspeva, pa prolazi kroz jednu dramatičnu tranziciju. Vođena tom željom za osvetom i time da pokaže da može da nastavi dalje uprkos tome što joj je teško, ona se suočava sa uzburkanim emocijama. Otkrivajući njene snažne emocije, negde sam prepoznavala i prolazila kroz neke svoje lične neotkrivene emocije. Emocije koje postepeno eskaliraju i pogrešne odluke lika uzburkanog srca.“

Jovan Jovanović koji tumači Murata izjavljuje:
„Likove koje mi igramo su generacije naših roditelja. Priču o vremenu dosta bezazlenijem, u kom jedan mlad čovek nije morao toliko da razmišlja šta će biti sutra. 

Andrija (pripovedač) će vam u toj kafani pričati o ljubavi, o jednom istinskom prijateljstvu, o generaciji drugara iz škole, a potom i o jednom dečaku koji se rodio u nekim malo težim vremenima. Ono što je suština svega ovoga je da je u tim težim vrmenima, koja su došla nakon ovih bezazlenih, ljubav ni u jednom trenutku nije nestala. Ostala je tu i čak je postala i jača, jer smo počeli da strahujemo jedni za druge i u jednom trenutku zapravo počeli da razmišljamo šta će biti sutra.


Ulogu Munirta tumači Branko Janković, pored Andrija Kuzmanovića jedini uslovno stariji član asambla, a koji je veći deo profesionalne karijere dosad ostvario kao član Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banajluke: 

„Tumačim lik Munira, čoveka koji sa sela dolazi u malu kasabu i željan je svega!“
Iva Ilinčić u ulozi Milice smatra: 

„Ovo je jedna priča pre svega o ljubavi u vremenima iskušenja. Velika je privilegija što imamo priliku da mi ovo ispričamo i da nas četvoro koji smo studenti (od nas šestoro u ekipi), imamo mogućnost da budemo deo ovoga.

Amar Ćorović (1995.) kaže: 

„Igram lik mladog Baje, koji je dete iz braka Muslimana i Srpkinje, koji prolazi kroz brojne dileme posle rata i tokom rata. Koji su zatvoreni u ovim pričama.“

 
Premijera je 4. aprila, prva repriza 5, a potom se igra  20. i 22. aprila 2018.

Vladimir Kecmanović (Sarajevo, 1972) do sada je objavio romane: „Poslednja šansa“ (1999), „Sadržaj Šupljine“ (2001), „Feliks“ (2007), „Top je bio vreo“ (2008), „Sibir“ (2011), „Kainov ožiljak“ (u četiri ruke sa Dejanom Stojiljkovićem, 2014), „Osama“ (2015) i zbirku pripovedaka „Zidovi koji se ruše“ (2012). 

Sa istoričarem Predragom Markovićem autor je knjige „Tito, pogovor“ (2012). Objavio i esejističko-biografsku knjigu „Das ist Princip!“ (2014). Dobitnik je stipendije fondacije „Borislav Pekić“ i nagrada „Ivo Andrić“, „Branko Ćopić“, „Meša Selimović“, „Hit libris“, „Vitez srpske književnosti“, „Pečat vremena“ i Velike Andrićeve nagrade instituta u Andrićgradu. Kecmanovićeva proza prevođena je na engleski, francuski, nemački, ukrajinski i rumunski jezik.

Njegova dela doživela su filmske, televizijske i dramske adaptacije. Prevod romana „Top je bio vreo“ („The Cannon was Red Hot“) 2014. je nominovan za nagradu IMPAC Dublin, koja se u istoimenom gradu dodeljuje za najbolji roman objavljen na engleskom jeziku.

Živi i radi u Beogradu. Vlasnik je i urednik izdavačke kuće VIA. Kolumnista je lista „Politika“. Povremeno piše za više medija u zemlji i okruženju. Član je grupe P 70 i Srpskog književnog društva.


Pisac: Vladimir Kecmanović
Dramatizacija: Kosta Peševski i Darko Bajić
Reditelj: Darko Bajić
Scenograf: Vesna Popović
Kostimograf: Dragica Laušević
Kompozitor: Dejan Pejović
Lektor: dr. Ljiljana Mrkić Popović
Video animator: Nemanja Vojinović
Producent: Dragiša Ćurguz

Igraju:

Andrija Kuzmanović -Pripovedač,
Jovan Jovanović- Murat (Rus novinar),
Iva Ilinčić- Milica (Francuskinja umetnica),
Branko Janković - Munir (Meksikanac policajac),
Isidora Simijonović  - Esma (Venecuelanka manekenka)
Amar Ćorović - Bajo (Jevrejin japi).

Нема коментара:

Постави коментар