четвртак, 05. април 2018.

„Дом Бернарде Албе“ у Народном позоришту у Београду



У року од  две  недељу две премијере у Народном позоришту у Београду! И у обе је само женска екипа!  То посебно радује када се зна да су у делима хероине дупло мање заступљене од хероја. 

На конференцији за медије одржаној 4. априла 2018. у Народном позоришту у Београду Жељко Хубач, в.д. директора Драме Народног позоришта је признао да већ две године преговара са Аном Григоровић (за коју каже да је дете театра), али да се стрпљење исплатило јер смо добили, како каже, једно од  бољих редитељских читања текста, занимљиво и узбудљиво, посебно када имамо у виду да је у питању класик и да  је ова поставка Лоркинг дела  препуна емоција, крви и меса. Додаје, мушкарци ће обожавати ову представу! Па да видимо шта је то Лорка воцаповао из пресахлог бунара!


Прва читаћа проба драме „Дом Бернарде Албе“ (La casa de Bernarda Alba) , по тексту чувеног шпанског песника, драматурга и позоришног редитеља Федерика Гарсије Лорке, у режији Ане Григоровић, одржана је у уторак 23. јануарa, ове године, а сада је пред нама премијере – 5 априла 2018. године на Сцени „Раша Плаовић“ у 20:30.




 

Глумачку екипу чине Дара Џокић (Бернарда Алба), Светлана Бојковић (Понсија), Златија Ивановић (Ангустија), Дубравка Ковјанић (Магдалена), Слобода Мићаловић (Амелија), Зорана Бећић (Мартирио), Сузана Лукић (Адела), Сара Вуксановић (Марија Хосефа) и Рада Ђуричин (Глас).

Лорка  је овај текст завршио 19. јуна 1936. године, само неколико месеци пре него што је погубљен. Његову адаптацију урадила је Вања Николић, која је и драматург представе.





Светлана Бојковић је ево, на нашу срећу, поново, у кратком року по други пут на даскама националног театра.  Каже, у почетку јој није баш најјаснији концепт редитељке, али га је прихватила. Сматра да су урадили добар посао. Дара Џокић тумачи Бернарду Албу, која утамничава пет својих ћерки на осам година, бежећи од стварности у изолацију. 

Ани Григоровић је ово прва режија у Драми Народног позориште у Београду. Каже, кренуло се од класика који је све само не савремен. Онда је спона са данашњом пронађена у малограђанштини, у животном стилу који се ослања на крилатицу „шта свет каже.“

Вања Николић, аутор и  драматург, указује на опасност од монотоније који је отклоњен прочишћавањем текста и динамиком представе. 

Златија Ивановић је након краће паузе опет на сцени. Уживала је у раду на овој представи, у дељењу дивне глумачке енергије у екипи. Одаје признање редитеаки да је умела да их саслуша, али и да уважи њихове примедбе. 


Сузана Лукић констатује да је ово текст, велики класик, у којем свака реч звучи тако као да ни једна друга не може да је замени, те их није лако  било меморисати и издекламовати изворно. Но, поступак рада описује као чудан, лак, поступан који је донео добар резултат, те да су Лорку довели у 21. век. 

Сценограф је Марија Јевтић, костимограф Катарина Грчић Николић, композитор и дизајнер звука биће Маја Боснић, док ће сценски покрет урадити Тамара Антонијевић.

Лектор је др Љиљана Мркић Поповић.У сарадничкој екипи су Невена Мијатовић (асистент редитеља), Дуња Костић (асистент сценографа), Александра Пецић (асистент костимографа), Вук Милетић (продуцент), Немања Константиновић (организатор), Милица Tатомировић (организатор на пракси), Сања Угринић Мимица (инспицијент) и Душанка Вукић (суфлер).

Прву и, до сада, једину поставку овог комада у Народном позоришту, урадила је Вида Огњеновић, а премијера је одржана 23. марта 1978. године на Сцени у Земуну.

У подели су биле Ксенија Јовановић (Бернарда Алба), Томанија Ђуричко (Марија Хосефа), Добрила Ћирковић (Ангустија), Љиљана Газдић (Магдалена), Анђелка Ристић (Амелија), Нада Блам (Мартирио), Огњанка Огњановић (Адела), Славка Јеринић (Понсија), Љиљана Јанковић (Служавка), Богосава Никшић Бијелић (Пруденсија), Горјана Јањић (Просјакиња) и Звонка Берус (Либрадина кћи).


Конференцију закључује онај који ју је и започео Жељко Хубач најављујучи нове представе:

  • Милан Нешковић ће радити Нечасту крв“ Боре Станковића на Великој сцени,
  • Маја Пелевић  започиње реализацију ауторског пројекта „Боливуд“,
  • а  Тања Мандић Ригонат припрема „Балканског шпијуна“.


У копродукцији ће се радити „Топографија раја“, а српски део  режираће Олга Димитријевић. Специфичност је што свако ради свој до, а онда се задње две недеље фрагменти сједињују у  с Стокхолму.




REČ UREDNIKA KULTURNIKA


"Idite kućama da ogovarate sve što ste videli!



Pesnik Federiko Garsija Lorka uhapšen je i ubijen po nalogu desničarskih vojnih vlasti, pod optužbom da je "socijalista, hokoseksualac  i slobodni zidar". Policija je dva puta pretražila njegov dom u Granadi, ali ga tamo nisu zatekli. Krio se kod prijatelja. Avgusta 1936. godine, mesec dana po izbijanju građanskog rata (1936.-1939.), policija je opkolila kuću u kojoj se krio, a prijatelji su pokušali da ga zaštite. Lorka, koji je predosećao da se nalazi na spisku za streljanje, vratio se u Granadu da poslednje dane provede sa porodicom. Nije želeo da napusti Španiju (Meksiko i Kolumbija su mu ponudili egzil).

Uhapšen je i odvežen u Fuente Grande gde je pogubljen odmah pošto je priznao ono što su fašisti hteli da čuju i sahranjen u veoma plitkom neobeleženom grobu. No, pouzdanih detalja o tom njegovom navodnom priznanju nema.


 
Posmrtni ostaci velikog poete još nisu pronađeni. Potraga za Lorkinim grobom 2009. godine bila je bezuspešna, a otkopavanja otpočeta 2014. prekinuta su.

U podnaslovu Doma Bernarde Albe Lorka beleži  drama žena španskih sela.  


Predstava je prvi put izvedena 1945. godine u Buenos Ajresu.  Ovo delo ne gubi na aktuelnosti upozarava gde može da završi navodno očuvanje časti i lažnog morala, kao i kakve sve može da patnje da izazove.  Na neki način ova predstava povezuje se sa Kantorovim ludilom u „Kralju Betajnove“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U smislu slobode, njenog ograničavanja i (ne)mogućnosti njenog dosezanja. 

I ono krucijalno. Po ovoj predstavi zatvor nema vaspitnu funkciju. Odvojenost od ljudi i stvarnog života raspaljuje podozrenje, mržnju i prezir, zlobu. Doduše da se ogradim. Samo u slučaju kada ozlojeđena žena utamniči svoje kćeri u naponu snage. A izolovana mržnja, karantin od kontakta sa ostaljim humanoidima, razbuktava te bezdane tmine, te tako otvara prostor neslobodi, koja rezultira pojavom  fašizmu kao sredstvu kojem pribegava tanos. 

 „Ženi je mesto u kuće”.

Radnja prati dešavanja u jednoj kući u Andaluziji tokom vremena žalosti i oplakivanja smrti drugog muža domaćice Bernarde Albe, koja ima potpunu kontrolu nad svojim kćerima Angustijom, Magdalenom, Amelijom, Martiriom i Adelom. U kući žive i služavka Ponsija, i Bernardina majka. Nema muških likova, osim u pominjanju. 

Bernarda (Dare Đokić je autoritativna žena, najmuževnija, bedem  između svojih kćeri i muškaraca. Ona kod ćerki guši svaku naznaku emocija i strasti.  Ali jedna osećanje klija kao korov, a to je mržnja.  Povremeno  čujemo glas njene senilne majke, glas Rade Đuričin.
 
Ponsija, služavka u tumačenju Svetlane Bojković, imenom asocira na Pontija Pilata, briljantna u izražaju, jedina vedra u kući mračnjaštva, ona je jedina koja napušta ovu porodičnu tamnicu i širi informacije u oba smera, tako krucijalno utičući na zbivanja u kući, koja se ispostavlja kao pretača rialiti utočišta. 



Angustija (ime označava očaj) Zlatije Ocokoljević Ivanović  je najstarija i najugroženija od sestara, ali i najsituiranija. Planira da se uda za Pepea Romana, lokalnog lepušana, dok još nije prekasno.  U jednoj od poslednjih scena ona je puna besa, ljubomorna na (najmlađu) sestru koju optužuje sa joj je  preotela posednju priliku da bude voljena.

Magdalena Dubravke Kovjanović najviše je bila vezana za pokojnog oca. Ime vodi do Marije Magdalene, što simboliše slabost i pesimističnost.

Amelia ("bez meda")  Zorane Bećić  je jedna  ogorčena mlada žena.  Stidljiva i strašljiva, uverena je u to da brak treba da se sklopi isključivo ako je iz ljubavi.

Sloboda Mićalović  kao Martirio je najkompleksija, ozlojeđena je na život, oboljajenoh tela i mutnih, nakaznih misli, kao da priprema nešto zlokobno, zlosutno. Takođe jedna od boljih glumačkih rola u ovom komadu

Adela Suzane Lukić  je je najmlađa kćerka, najtvrdoglavija, jogunasta, prepuna mladalačkih sanjarenja, ne potčinjava se majčinoj tiraniji koju će osetiti na sopstvenoj koži. Ona je predviđena da s majkom ostane do njene smrti. Njene smrti ili...

Na sceni se kao svojevrsni kontrapunt senilnoj starici koja se javlja samo kao glas s kraja životnog puta, pojavljuje devojčica,  pojam nevinosti, veselja i želja u izvođenju Sare Vuksanović, a koja samo dodatno boji čemer i jalovost u kući Bernarde Albe. 


Dok odlazim s ove predstave prisećam se rigidne komšinice, profesorke klavira bez dana radnog staža, koja je svojom gvozdenom rukom vodila sina kroz život i... uspela da ga nadživi. Koja je za života uzrokovala njegove telesne bolesti, nesigrurnost, mucanje, aritmiju, nepravilno držanje, te je utehu potražio u alkoholu. Ni tada, kada je preminuo, ni u jednom trenutku ona nije pokazivala ni najmanju trunčicu krivice, niti kajanja. Satajala je ponosna u svojim zabludama i svojim pozama, ogrnuta heklanim šalom. Ili je to bio početak senilnosti koji ju je oslobodio ikakve odgovornosti. Umrla je dve godine posle sina. Neki kažu da je i sama neprekidno pila.

Time se krug zatvara. Krug tragedije. Koju ćete pronaći u u Lorkinaj biografiji, ako za nju pronađete malo strpljenja. 



Otac Federiko Garsija Lorka, Federiko Garsija Rodrigez bio je bogati zemljoposednik i sekretar grada.  Majka Vinsenta je bila nastavnica i vrsno je svirala klavir. Napustila je školu nakon udaje za Rodrigeza i posvetila domaćinstvu i deci. 

Lorka je imao srećno detinjstvo: imao je sve što bi mu omogućilo bezbrižnost, a bio je i voljeno dete… 

Nagoveštaji dečje paralize koji su se pojavili u prvim mesecima ostavili su mali, gotovo neprimetan trag šepanja. Počeo je da hoda sa četiri godine. Majčinu ljubav i književno znanje koje mu je darovala na neposredan način Lorka je upijao poput vode što kapa po sunđeru… predivna priroda izazivala je u njemu bujnu životnost… Trčati, igrati se, zagledati u prirodu, biti opijen suncem i vetrom, slušati predivnu muziku što ih proizvode pokreti majčinih prstiju, a biti voljeno dete – savršen su početak života. Od oca je “nasledio” strast preme Andaluziji.

Godine 1909. porodica se seli u Granadu.



Nije voleo mnogo da uči, osim onoga što ga je zanimalo. Lorka se posvetio učenju muzike  studirao je klavir kod profesora Manuela de Feila) koja ga je okupirala više od knjiženosti. Kako je sa petnaest godina već počeo da piše, među vršnjacima je bio poznat kao muzičar ali i kao pesnik.

Godine 1914 upisaće Univerzitet ( pravo i književnost) u Granadi. Profesor književnosti organizovao je studijska putovanja po Španiji, a utiske sa tih putovanja rezimiraće i objaviti pod imenom ”Utisci i krajolici“ 1918.godine. Kako mu je profesor muzike usadio ljubav prema narodnoj pesmi, na svim svojim putovanjima zapisivaće narodne pesme.

Njegov profesor muzike umire 1916. i tada nastaje prekid u njegom muzičkom obrazovanju ali i interesovanju. Prebacuje se na domen književnosti, iako će muzika ostati njegova stalna potreba i inspiracija.



Družio se sa intelektualcima  posećivao je društveni skup pod imenom “El Rinconcillo”u kafeu “La Alemada”) od kojih se neki sele u Madrid 1919.godine. I on će uspeti da dobije dozvolu roditelja da tamo nastavi studije. A tu je bilo stecište intelektualaca koji su ostavili dubok trag na Lorku. Upoznao se i družio sa Salvadorom Dalijem, Luisom Bunjelom i drugim značajnim ličnostima. Jednom rečju, svet poznatih intelektualaca ušao je u njegov život omogućivši mu da svoj pesnički, dramski… dar usavršava tj. uobliči u krugu najboljih.

Svoju prvbu zbirku pesama  objavljuje 1921. u kojoj je napravljen izbor pesama koje je napisao u prethodne tri godine. Sledeću će objaviti 1927. godine.

Poznanstva sa režiserima dodatno su inspirasala njegovu ljubav prema pozorištu.

Pronašao je u sebi i slikarski dar, počeo je najpre olovkom da pravi prve skice, a potom je počeo da upotrebljava boju (1927.god. organizovaće malu izložbu crteža u Barseloni).

Grupa mladih španskih pesnika –  poznati pod imenom “Generazija 27” – okupiće se 1927. prvi put u Sevilji povodom obeležavanja 300 godina od smrti pesnika Luisa de Gongora. Grupa se raspada sa početkom građanskog rata-1936. godine. Lorka je ubijen, a ostali su se razbežali (Salinas, Diego, Alonso…).

Uskoro će uslediti kriza u njegovom životu, jer će ga oštro kritikovati njegovi prijatelji Bunjuel i Dali kada je objavio “Ciganski romansero”(1928), a doćiće i do prekida duge veze sa vajarom Aradlenom.

Smatrao je da ga njegovi veliki prijatelji Luis Bunjuel i Salvador Dali ismevaju svojim filmom “Andaluzijski pas”. A Lorki je prijateljstvo od velikog značaja, što je i rekao u “Odi Saladoru Daliju”… 



U Ameriku će otići 1929. godine, jer se osećao depresivno zbog svega što se događalo, ali i zbog neprihvatanja njegove homoseksulne nastrojenosti od okoline. Amerika mu se nije svidela, ali je to iskustvo smatrao značajnim. Tu je napisao zbirku pesama “Pesnik u Njujorku” (samo poneku pesmu je objavio za života, zbirka je posthumno objavljena 1940/42.godine). Posetiće i Kubu gde će ga zainteresovati njihova kultura, pre svega narodna pesma.

Nakon dve godine vraća se u Španiju na poziv svog profesora i prijatellja Fernanda de los Riosa da bude direktor i animator univerzitetskog putujućeg pozorišta “La Baraka”. Pozorište će prikazivati dela španskih klasika ali sa novom interpretacijom koja će pozorište približiti narodu. Lorka je smatrao da buržoazija uništava špansku pozorišnu scenu sputavajući je da odigra svoju društvenu ulogu.

U njegovim predstavama glumiće i poznata glumica Margarita Xirgu.  Godine 1933. sa pozorištem “La Baraka” gostuje u Buenos Airesu sa velikim uspehom. Upoznaje se sa Nerudom i drugim značajnim umetnicima.

Po povratku piše svoje drame, radi na projektima pozorišta “La Baraka”, priređuje pesničke večeri…

Iako je svoju prvu dramu “Urok leptirice” napisao još 1920. godine, uspešnije drame stvoriće kasnije. Njegove najpoznatije drame su “Krvava svadba”(1933), “Jerma” (1934), “Dom Bernarde Albe”(1936). Teme koje obrađuje su patnja i ljudska strast (uglavnom kod žena). Pisao je i komične drame kao i scenario za lutkarsko pozorište. Napisao je i scenario za film “Put na mesec”.


Lorka o pozorištu  - 'Reč-dve o pozorištu' ( 1935.)


Večeras vam neću govoriti ni kao pisac, ni kao pesnik, čak ni koa običan posmatrač bogate panorame ljudskih života, već kao vatreni pobornik pozorišta-društvene akcije. 

Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost. Pozorište dobro utemeljeno u svim svojim žanrovima, od tragedije do vodvilja, može u roku od nekoliko godina da promeni senzibilitet naroda.

Pozorište je škola suza i smeha, slobodna tribina sa koje se mogu branii stari ili lani morali, objasniti, na živim primerima, večni zakoni srca i ljudskih osećanja. 

Publika se može učiti, pazite dobro, kažem publika, a ne narod. 



S druge strane, razoreno pozorište u kome kopita zamenjuju krila može da obezvredi i uspava čitavu naciju.

Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru; isto kao što pozorište koje ne podržava pulsiranje društva, istorijsko pulsiranje, dramu svog naroda i nepatvorenu boju svog krajolika, sa smehom ili suzama, nema pravo da se zove pozorište, već sala za igru ili mesto za onu užasnu rabotu koja se zove ubijanje vremena.
Dokle god glumci i pisci budu prinuđeni da stvaraju profitabilne, nečasne predstave, predstave lišene svakog kriterijuma i bilo kakve odgovornosti, glumci, pisci i čitavo pozorište svakog dana će sve više tonuti, bez mogućnosti spasenja”, piše on.

Umetnost iznad svega. Najplemenitija je umetnost; a vi ste, dragi glumci, najveći umetnici. Umetnici od glave do pete, budući da ste se zbog ljubavi i poziva popeli u taj bolni svet pozorišnih dasaka".

Ne želim da držim lekcije jer sam u poziciji da ih primam. Moje reči proističu iz ushićenja i uverenja. 




Интервју са Аном Григоровић, објављен у 112 броју "Позоришних новина", 3. фебруара 2018.


После паузе од четири деценије, један од најпознатијих комада славног шпанског песника, драматурга и позоришног редитеља Федерика Гарсије Лорке „Дом Бернарде Албе“, ускоро ће се поново наћи на редовном драмском репертоару Народног позоришта. 

Након Виде Огњеновић, која је тај комад режирала 23. марта 1978. године, нову поставку дела писаног средином тридесетих прошлог века, које до данас није престало да буде актуелно, спрема млада и талентована Ана Григоровић, кћерка некадашњег чувеног редитеља Националног театра Боре Григоровића. Премијера се очекује почетком априла на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су Стела Ћетковић (Бернарда Албе), Светлана Бојковић (Понсија), Златија Ивановић (Ангустија), Дубравка Ковјанић (Магдалена), Слобода Мићаловић (Амелија), Вања Ејдус (Мартирио), Сузана Лукић (Адела), Сара Вуксановић (Марија Хосефа) и Рада Ђуричин (Глас).

„Дом Бернарде Албе“ је класично дело које говори о репресији и напетости у породици без мушкараца, у средини у којој су животи жена одређени строгим културним и друштвеним табуима. Шта ће бити у фокусу ваше поставке данас, нешто више од осам деценија од тренутка када је комад написан?
Данас, осам деценија касније, животи мушкараца и жена су и даље одређени строгим друштвеним нормама. Потреба да се не иде мимо света је дубоко укорењена у људској природи и узрок је бројних трагедија. У Лоркином „Дому Бернарде Албе” сведочимо уништењу породице зарад чистог образа. Бернардин страх од тога шта ће свет да каже је мотив који овај класик чини актуелним, а шпански сеоски миље близак је савременој урбаној средини у којој живимо. 

Репресија која се у комаду спроводи од стране мајке је мутирала у репресију коју свакодневно спроводимо сами над собом у жељи да се савршено уклопимо у улоге које нам средина намеће. Овом представом желим да преиспитам однос јавног и приватног у животу обичних људи, бавећи се трачем који је основни мотор за нашу, често комичну потребу за стварањем лажних слика о сопственом идеалном животу.

Ипак, да ли је тема сексуалне, емоционалне и егзистенцијалне осујећености жена у сеоској, патријархалној средини које су приморане да, скривене иза високих кућних зидова, безнадежно дуго жале мртвог оца и тако спутавају своје људске, односно, емоционалне прохтеве, у данашњем савременом друштву, на неки начин, постала „пасе“ и како ћете у том смислу „превести“ комад да би он неминовно могао да одговори на изазов духа времена?


Наша средина се не разликује много од сеоске патријархалне средине тридесетих година прошлог века. Иако уживамо у великом броју „слобода”, нисмо и даље спремни да сами себи дозволимо слободу да будемо онакви заиста јесмо. Околност осмогодишње жалости у кући и забрана сексуалне и емоционалне слободе свакако нам делује далеко и страно, али мотив за успостављање такве казне нам је, нажалост, изузетно близак. Инхибиције које сами себи намећемо, упркос томе што живимо у времену у којем је наизглед све дозвољено, упућују нас на чињеницу да су правила понашања данас често суровија и комплекснија него што су некад била. Самим тим, осмогодишњи затвор није много различит од свакодневног ропства било ком медију или социјалној мрежи у покушају да произведемо савршену слику за друге.

У кући Бернарде Албе стали су живот и ерос, радост је угушена, а трагедија се, као зла коб, преноси с генерације на генерацију. Упркос свему, има ли места за оптимизам, да ли у тим и таквим околностима може да се уради представа у славу живота, иако комад, у суштини, говори о смрти?

Оптимизам ми никад није био јача страна, али је хумор добар начин да се приступи трагедији свакодневнице. Верујем да је свака представа која комуницира са публиком о актуелним проблемима и људској природи обликованој тим проблемима заправо представа у славу живота. Ако публика изађе после представе са неким новим сазнањем или жељом да промени себе или свет око себе, има простора за оптимизам.

Лорка, као један од најснажнијих драмских аутора људске страсти и патње, та емоционална стања је у својим комадима веома вешто описивао, пре свега, код жена. Такође, он користи две основне боје, ерос и танатос, да би описао огромну количину бола. Колико је тешко иза једног тако специфичног поетског језика, пронаћи и сценски изразити аутентичну драмску радњу и карактере?


Лорка управо због коришћења широке палете емоционалних стања пружа велики простор за креацију комплексних и узбудљивих карактера. Поезија којом се служи у језику често је препрека на путу до драме. Међутим, верујем да је могуће у овом комаду, који је и он сам сматрао својим најреалистичнијим делом без трунке поезије, доћи до поезије која је производ узбудљиве сценске радње и њеног значења, без њеног буквалног одигравања на сцени.

Ова сурова прича о традицији, моралним нормама и лицемерју, осим по својој веома интересантној теми, важна је и посебна и по томе што и данас, у светској драматургији, представља један од најлепших примера „женског позоришта“...

Овај комад је изузетно важан јер се бави женским питањима и нуди велики број богатих женских улога у времену када простора за жене није било. Лорка је третирајући проблем позиције жена у шпанском друштву вешто провукао чињеницу да су њихови најсуровији џелати оне саме. Данас га можемо сврстати управо у поменуту категорију „женског позоришта” и неоспорно је и даље актуелан, али због природе проблема које третира и природе друштва које се мало променило од тридесетих година прошлог века, никако није намењен искључиво женској публици.

Микојан Безбрадица



РЕЧ ДРАМАТУРГА  ВАЊЕ  НИКОЛИЋ


Тишина!

Лорка је мотив и извор за писање драме Дом Бернарде Албе пронашао у једном бунару. Нама је мотив за поставку поменуте драме био један прозор. То је кухињски прозор који је окренут ка ходнику зграде, баш као и сви други кухињски прозори, других породица које ту живе, свађају се, воле, мрзе, плачу или се туку. И све то се чује. И сви су тога свесни. Ако узаврле емоције и страсти понесу, а прозор остане отворен, чује се много, чује се све, можда и превише. Зато се понекад на прозору стоји и прислушкује. Али се много чешће са прозора склања или се неко ућуткава.

Тишина!

Прва и последња Бернардина реч у драми је „Тишина“.

На почетку је знак за успостављање односа унутар куће, на крају за успостављање односа изван, међу светом који слуша. Управо тежња за тишином и константна немогућност да се она оствари јесу полазиште овог редитељског читања Дом Бернарде Албе. Шта значи та тишина? И због чега је важна? Смрћу мужа Бернарда постаје мушко у кући. Таква позиција пред њу ставља одговорност и намеће задатак да попут мушкарца одржи ред, мир и част. Та намера произилази из моралних и верских начела којима се води, али само привидно. Бернардина брига за ћерке и потреба да се ствари држе под контролом много више је последица њеног страха од тога шта ће свет, односно село да мисли и каже о њој. Водећи се страхом она се труди да сачува част своје породице, она брине да образ куће остане неукаљан, а управо тим срахом од оговарања она уништава оно што покушава да заштити. Понсија једина у кући представља средину у односу на коју Берднарда поставља своје принципе. Зато је њихов ондос на сталној линији између пријатељског и непријатељског, стално у промени улога и игри моћи. 


Понсија једина осети и види емоције ћерки, њихове потребе и жеље, али она Бернардиним ћеркама није замена за мајку, она то не може да буде, јер мора да поштује наметнуте друштвене конвеције малограђанске средине. То је средина која влада насиљем и страхом, где добри људи вођени диктаторским принципима постају зли. Зато је Понсија ту само да слуша, да служи и да повремено открије ћеркама сласт живота и забрањене емоције. 

Насупрот томе Бернарда однос према ћеркама лишен је емоција. Њој је важније како се оне понашају, не шта осећају. Тај однос се огледа у паничној жељи да се одржи достојанство и част породице.  Жеља прераста саму Бернарду и претвара се у насиље. За њихово добро она успоставља терор насиљем, које рађа ново насиље и неминовно доводи до катастрофе. Бернарда своје ћерке штити и скрива од света, који ни у једном тренутку не видимо, само га чујемо. Тај звук није само питање атмосфере, већ је звучна слика света изван куће, оног који ћеркама није доступан и дозвољен и зато ствара њихову жудњу још већом и неподношљивијом. 

Мушкарци се у овом комаду не појављују физички, али су стално присутни кроз глас, песму, вику; сељаци који јуре Либрадину кћи, жетеоци који крећу у поље и коначно и сам Пепе, чији звиждук најављује катастрофу. 


Драма је постављена у неиздрживу врелину изузетно врућег лета. Она још више подрива страст која влада у кћерима. Та сексуалност је најстроже забрањена, потиснута је и пре него што је смела да се роди и тиме је постала још опаснија. Бернарда је свесна опасности њихове страсти и зато је у намера да их на тирански начин држи даље од изражавања тих жеља толико упорна. Потиснуте емоције на плану сексуалност, стварају  потпуно одсуство емоција, зато присуствујемо атмосфери пуној горчине и мржње међу сестрама. Али није Пепе предмет њиховог сукоба, не желе оне њега. Он је само повод. Оне све желе да остваре своје најдубље природне потребе,  да савладају наметнуту тишину. 

Сексуалност о којој се не говори, која се не показује и која не сме да буде видљива, немогуће је да остане у тишини, скривена.   

Можда се прозори ка споља и могу затворити, можда се ћерке и могу натерати да не излазе, да носе црнину, да не плачу, али се ватра у њима не може савладати. Зато су женска страст и сексуалност, иако на почетку неприметне и тихе, до краја чују најгласније, вриште до те мере да доводе до трагедије. 

И баш зато што та тишина није пријатна и природна, већ је потиснути врисак и крик, он мора у једном тренутку да се испољи и неминовно води у смрт.

И даље нисмо спремни да сами себи дозволимо слободу.

  
Ана Грироровић је рођена 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Режирала је представе: Магично поподне (В. Бауер, Атеље 212), Ђани Скики (Ђ. Пучини, Народно позориште у Београду), Бастијен и Бастијена (В. А. Моцарт, Народно позориште у Београду), Игра (С. Бекет, Позориште ”Бора Станковић”, Врање), Гозба (Платон, Битеф театар), Рађање једног записника (Б. Пекић, Народно позориште Пирот), Бити (В. Николић, Установа културе Пароброд), Петар (Ж. Хубач, Битеф театар), Национална класа (Г. Марковић, Омладинско позориште Дадов), Педесет удараца (Т. Барачков, Атеље 212), Пет дечака (С. Семенич, Мало позориште ”Душко Радовић”), Ако ми се звижди, звиждим (А. Валеан, Народно позориште ”Стерија”, Вршац), Лепотица и звер (Ж. Хубач, Позориште ”Бора Станковић”, Врање), Бекство (Е. Јонеско, Установа културе ”Вук Караџић”), Дечаци Павлове улице (Ф. Молнар,  Омладинско позориште Дадов), North Force (М. Богавац, Омладинско позориште Дадов), After Sun (Родриго Гарсија, СКЦ Београд). Добитница је награде ”Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији, награде ”Зоран Ратковић” за режију, награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину, награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17 и похвалу Народног позоришта за режију опере Ђани Скики.  


ГЛАСИНЕ О ФЕДЕРИКУ ГАРСИЈИ ЛОРКИ


Федерико Гарсија Лорка је уз Сервантеса, најуниверзалнији шпански писац, а надасве и аутентични симбол шпанске културе. У његовом делу дубоко је укорењена форма народне песме, али и оно универзално, космополитско, традиционално, и наравно, авангардно, а то све заједно чини препознатљиви профил шпанске специфичности. Заправо, то је оно најживотније у разумевању властитог постојања унутар сплета трагова сакупљених у венац, који је сачињен од страсти, љубави, патње и снова. У Лоркином делу све је то досегло свеобухватност, јер је ишао истовремено с временом и испред времена, да би истражио, открио, разјаснио и протумачио, оно што је скривено у наслагама времена и душе, историје и садашњности, док је маштом и симболом нацртао слободу као божанско надахнуће и песнички бег од датих оквира, верујући дубоко и искрено у судбинско предодређење себе као песника.

Јордан Јелић, Умро у свитање


Федерико Гарсија Лорка је херој шпанског грађанског рата, песник једног народа и једне идеје схваћене у најпатетичнијем и најромантичнијем смислу те речи. Лорка спада међу оне писце који због своје нарочитости дефинитивно измичу свакој књижевној систематизацији. Највише што се о његовим драмама може рећи у том смислу јесте да припадају поетској драми, али чим смо то рекли, осећамо потребу да ближе дефинишемо поетичност његових драма и његову драматургију уопште. Језик у Лоркиним драмама развија се од ритмоване прозе и ритмованог стиха у његовим ранијим драмама (Јерма, Крвава свадба) до прозне структуре у његовој последњој драми, Дому Бернарде Албе. Међутим било да пише у прози или у стиху, Лорка, песник изузетне имагинације и саосећајности, успева да створи драмски језик који ће адекватно изразити силне страсти узавреле андалузијске крви. Три његова најважнија драмаска дела, трагедија Кравава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе, имају сличне теме. У све три жене играју или искључиву или најважнију улогу, док се мушкарци појављују мање – више као предмет њихове забрањене страсти, немира, страховања или жалости. У све три је смрт мрачна сенка која наткривљује сва збивања и у све три строги обичаји и ригорозан традиционалан морал су у сукобу са вулканским страстима јунака, да би управо овај сукоб довео до трагичног краја.

Слободан Селенић, Драмски правицу XX века, Београд 2002.


У тренутку кад је убијен, Лорка је имао тридесет осам година. Са двадесет и нешто написао је Цигански романсеро, збирка балада с којом је готово одмах постао најславнији шпански песник, а фантастични успех његових андалужанских трагедија (Крваве свадбе и Јерма) донео му је и титулу једног од највећих драмских писаца. Од детињства је био опседнут својом смрћу, па и појединостима око сопствене сахране. Салвадор Дали, Лоркин близак пријатељ, а можда и Лоркина љубав, причао је како је Лорка, још за студентских дана у Мадриду, понекад умео да исценира своју сахрану, да описује положај леша, затварање ковчега и климање погребне поворке. Шпански грађански рат одвео је хиљаде људи у необележене масовне гробнице, чије ископавање вечито коче политички разлози. Лорка је постао симбол потраге за истином, премда његови посмртни остаци до дан – данас нису поуздано пронађени. „Постојале су хиљаде верзија, људи су се често правили важни и тврдили да знају нешто о чему заправо нису знали ништа“, рекао је Гибсон. „Једне вечери ти кажу једно, следеће вечери нешто сасвим друго.“ Резултате своје истраге Гибсон је објавио 1971. под насловом Лоркина смрт. Једна од најупечатљивијих поенти Гипсоновог рада јесте тврдња да је Лорка заправо могао да избегне своје погубљење. Током недеља пред државни удар који ће довести до грађанског рата било је мноштво штрајкова, уличног насиља и атентата на високе чиновнике, и било је јасно да републиканска власт пуца по шавовима. Лорка је очајавао и није знао шта да чини. Мимо савета многих колега, решио је да из Мадрида, у коме је живео отпутује у Гранаду, и то 13. јула, само четири дана пре Франковог пуча. „Биће како Бог хоће“, рекао је једном пријатељу пре него што је отишао. У року од недељу дана, Гранада је пала у руке националиста, а Амдрид је остао републикански све до краја рата. Лиркини левичарски ставови били су добро познати широм Шпаније. Његове трагедије, додуше, нису биле отворено политичке, али су сасвим могле да се тумаче као напад на опресивну природу шпанског друштва. „Увек ћу бити на страни оних који немају ништа и који чак ни у том ничем не могу да уживају на миру“, рекао је једном. Ипак, Лорка је све време одбијао да се придружи иједној странци, и тврдио је да живи и ради изван сваке идеологије. „Што се мене тиче, ја никад нећу бити политичан“, рекао је једном пријатељу у Мадриду непосредно пред избијање рата. „Ја јесам револуционар утолико што су сви прави песници револуционари, па зар није тако, али политичан нисам, не!“

Елизабет Колберт, Letter from Spain, Looking for Lorca, 1971.




ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

Премијера, 5. април 2018. / Сцена „Раша Плаовић“

Редитељ Aна Григоровић
Аутор адаптације текста и драматург Вања Николић
Сценограф Марија Јевтић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Лектор др Љиљана Мркић Поповић
Композитор Маја Боснић
Дизајнер звука Драган Стевановић Багзи
Стручни сарадник за сценски покрет Тамара Антонијевић
Продуцент Вук Милетић
Организатор Немања Константиновић

Премијерна подела:
Бернарда Дара Џокић
Понсија Светлана Бојковић
Ангустија Златија Оцокољић Ивановић
Магдалена Дубравка Ковјанић
Амелија Зорана Бећић
Мартирио Слобода Мићаловић
Адела Сузана Лукић
Марија Хосефа (глас) Рада Ђуричин
Девојчица Сара Вуксановић*

Организатор на пракси Милица Татомировић
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Суфлер Душанка Вукић
Асистент редитеља Невена Мијатовић
Асистент костимографа Александра Пецић
Асистент сценографа Дуња Костић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Роко Мимица
КОСТИМ И ДЕКОР ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
* Ученица ОШ Данило Киш у Београду

Нема коментара:

Постави коментар