Уторак, 27. фебруар 2018.
19.00 – ПРОМОЦИЈА КАТАЛОГА ИВАНА ПЕТРОВИЋА „СВЕ ЈЕ ДОБРО“ И МИХАИЛА ВАСИЉЕВИЋА „ТОПОГРАФИЈА БЕОГРАДА“
Учествују: Ана Богдановић, Бранислав Димитријевић, Михаило Васиљевић, Иван Петровић
Модератор: Мирослав Карић
Галерија АРТГЕТ, Трг републике 5/I
Промоција каталога о радовима Ивана Петровића и Михаила Васиљевића објављених поводом изложби које су у галерији Артгет одржане у августу, односно у октобру 2017. године у оквиру пројекта „Фотографски дијалози – фотографско наслеђе у савременој култури и уметности“. Пројекат је у организацији Центра за фотографију реализован поводом 200 година од рођења Анастаса Јовановића.
„Свакодневица у коју, на овај или онај начин, Петровић ненајављен упада јесте, дакле, оно за шта на руском постоји реч быт. За разлику од синтагме „свакодневни живот“ (повседневная жизнь), быт можемо разумети као бивствовање, или боље битисање, које сачињавају просте и непосредне интеракције са људима и предметима као са конкретним материјалним чињеницама и праксама које су покренуте основним потребама. Фотографија, а Петровићев је рад у том смислу егземпларан, има способност упада у такво стање ствари и лица, те спроводи могућност да бесконачно репродукује сусрет са животом у свету, којем, да поновимо, фотограф и припада и не припада. У том смислу, не можемо просто везивати Петровићеве “документе” за некакав поступак репродукције догађаја, већ за могућност задирања и упадања у материјалне односе како би се они репродуковали у фотографској слици која суделује у свакодневном битисању и која је документ инсцениране ситуације, која постаје “истинитија” од неке, наводно, непатворене представе чињеница, које би постојале и без фотографије, и без тога да их фотографија упише у свет. […] За фотографско, то је увек и питање релације форми и конвенција под којима се врши упад у простор друштвеног – као и ризик под којим, при ниском поподневном светлу, фотографова сенка ненајављено и тренутачно упада у слику и остаје тамо као анаморфна утвара. Фотографија је увек догађај слике, а не слика догађаја.“
Бранислав Димитријевић, извод из текста каталога: Ненајављене инсценације – Поводом фотографија Ивана Петровића
„Приликом извођења Топографије Београда Михаило Васиљевић приступа фотографији на начин који документарност схвата као стилску категорију, како би се у први план истакла топографска операција у вези с њом, односно, како би понудио фотографско описивање града које оставља утисак неутралног, свеобухватног, прецизног документа и сазнајног материјала за разматрање различитих аспеката испреплетаних односа архитектуре и културе, града и историје, фотографије и друштва. Он, међутим, тиме не укида своје ауторско место, већ га премешта на другу раван, у домен истраживања које претходи настанку фотографија – у простор испитивања погледом и посматрањем и препознавања наизглед нерепрезентативних и неспецифичних фрагмената урбанистичких и архитектонских контура града кроз које се, тек на д(р)уги поглед, открива слика града који изгледа управо онако како су га са планом или без њега креирали његови градитељи, са визијом или без ње мењали његови властодршци и како га са обзиром или без њега живе његови становници.“
Ана Богдановић, извод из текста каталога: Неколико теза о Топографији Београда Михаила Васиљевића
19.00 – ПРОМОЦИЈА КАТАЛОГА ИВАНА ПЕТРОВИЋА „СВЕ ЈЕ ДОБРО“ И МИХАИЛА ВАСИЉЕВИЋА „ТОПОГРАФИЈА БЕОГРАДА“
Учествују: Ана Богдановић, Бранислав Димитријевић, Михаило Васиљевић, Иван Петровић
Модератор: Мирослав Карић
Галерија АРТГЕТ, Трг републике 5/I
Промоција каталога о радовима Ивана Петровића и Михаила Васиљевића објављених поводом изложби које су у галерији Артгет одржане у августу, односно у октобру 2017. године у оквиру пројекта „Фотографски дијалози – фотографско наслеђе у савременој култури и уметности“. Пројекат је у организацији Центра за фотографију реализован поводом 200 година од рођења Анастаса Јовановића.
„Свакодневица у коју, на овај или онај начин, Петровић ненајављен упада јесте, дакле, оно за шта на руском постоји реч быт. За разлику од синтагме „свакодневни живот“ (повседневная жизнь), быт можемо разумети као бивствовање, или боље битисање, које сачињавају просте и непосредне интеракције са људима и предметима као са конкретним материјалним чињеницама и праксама које су покренуте основним потребама. Фотографија, а Петровићев је рад у том смислу егземпларан, има способност упада у такво стање ствари и лица, те спроводи могућност да бесконачно репродукује сусрет са животом у свету, којем, да поновимо, фотограф и припада и не припада. У том смислу, не можемо просто везивати Петровићеве “документе” за некакав поступак репродукције догађаја, већ за могућност задирања и упадања у материјалне односе како би се они репродуковали у фотографској слици која суделује у свакодневном битисању и која је документ инсцениране ситуације, која постаје “истинитија” од неке, наводно, непатворене представе чињеница, које би постојале и без фотографије, и без тога да их фотографија упише у свет. […] За фотографско, то је увек и питање релације форми и конвенција под којима се врши упад у простор друштвеног – као и ризик под којим, при ниском поподневном светлу, фотографова сенка ненајављено и тренутачно упада у слику и остаје тамо као анаморфна утвара. Фотографија је увек догађај слике, а не слика догађаја.“
Бранислав Димитријевић, извод из текста каталога: Ненајављене инсценације – Поводом фотографија Ивана Петровића
„Приликом извођења Топографије Београда Михаило Васиљевић приступа фотографији на начин који документарност схвата као стилску категорију, како би се у први план истакла топографска операција у вези с њом, односно, како би понудио фотографско описивање града које оставља утисак неутралног, свеобухватног, прецизног документа и сазнајног материјала за разматрање различитих аспеката испреплетаних односа архитектуре и културе, града и историје, фотографије и друштва. Он, међутим, тиме не укида своје ауторско место, већ га премешта на другу раван, у домен истраживања које претходи настанку фотографија – у простор испитивања погледом и посматрањем и препознавања наизглед нерепрезентативних и неспецифичних фрагмената урбанистичких и архитектонских контура града кроз које се, тек на д(р)уги поглед, открива слика града који изгледа управо онако како су га са планом или без њега креирали његови градитељи, са визијом или без ње мењали његови властодршци и како га са обзиром или без њега живе његови становници.“
Ана Богдановић, извод из текста каталога: Неколико теза о Топографији Београда Михаила Васиљевића
Нема коментара:
Постави коментар